Jadranka Stojakovic - Interview
Autor: Aleksandar Nikolić
Jadranka Stojaković
Zaima Imamovića sam slušala kao hipnotisana u sarajevskim kafanama, uz meku rakiju. Toliko me je njegova interpretacija emotivno uznemiravala da sam sličan osećaj imala mnogo godina kasnije kada sam otkrila portugalski fado, počinje ispovest za ,,Blic nedelje“ Jadranka Stojaković, jedna od najtalentovanijih i najomiljenijih kantautorki bivše Jugoslavije.
Ideja da čovek ustane i u u kafani dostojanstveno oboji svojim glasom ljubav, čežnju, bol, tugu svojstvena je samo narodima u kojima vri dert. ,,Kad ja pođoh na Bembašu“, ,,Stade se cveće rosom kititi“ sevdalinke su koje diraju pravo u srce. Kada Nada Mamula peva ,,Da sam ptica“, to je bosanski fado.
Lična karta
Jadranka Stojaković je rođena u Sarajevu 24.jula 1950. godine. Diplomirala je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Sarajevu. Komponovala je primenjenu muziku za Dečiji program Televizije Sarajevo . Proslavile su je obrade bosanskih sevdalinki i starogradske muzike. Interpretacijom pesama ,,Što te nema“ i ,,Sve smo mogli mi“ proslavila se na prostoru bivše SFRJ i stekla status zvezde akustičarskog talasa. Krajem osamdesetih godina prošlog veka otišla u Japan gde joj je i danas stalna adresa.
Detinjstvo
Mama je iz Dalmacije kao mlada uciteljica stigla u Bosnu posle Drugog svetskog rata i sa mojim ocem i kolegom, koji je iz Doboja, otišao u selo u okolini Bosanskog Novog. Škola im je bila radno mesto i dom. Najbliže selo nalazilo se na dva kilometra od njihove škole, pa su mi kroz šalu pricali da su im zimi jedino društvo pravili vukovi i domace životinje. Prve dve godine života provela sam u toj školi igrajuci se sa dacima u skromnim stambenim uslovima koji su podrazumevali toplu, sobu drvenu kolevku i uspavanku od vucijeg zavijanja. Onda su se moji roditelji rastali i ja sam sa mamom prešla u Sarajevo, a potom u Dubrovnik, Gradac na moru, Vareš. Zatim smo se vratile u okolinu Sarajeva i po selima selile iz škole u školu, gde sam mnogo zavolela životinje i naucila da se brinem o njima.
Koze i krave
Volela sam da se igram sa kozama i da grlim krave. Nekad je mama vikala na mene, jer sam ulazila u kucu umazanog lica pošto bi me krave svu jezikom umokrile. U familiji sam nailazila na rodake razlicitih nacionalnosti i veroispovesti što je za ondašnje vreme bilo sasvim normalno. Uživala sam u njihovim obicajima i folkloru radujuci se proslavljanju verskih i državnih praznika jer bi se tu uvek, u zavisnosti od kuce gde se praznuju, dogodilo nešto uzbudljivo, novo… Bilo je i kolaca. Kasnije mi je to puno znacilo jer nije bilo jela koje nisam umela da skuvam, pesme koju nisam mogla da otpevam i narecja kojim nisam mogla govoriti sa prostora bivše SFRJ. Živeli smo jedan multikulturalni festival.
Batine zbog usne harmonike
Uporno sam tražila od mame da mi kupi gitaru i ona je svoju koleginicu koja je vodila školski orkestar zamolila da mi donese kuci neki instrument. Ona je u našu kucu donela mandolinu na koju sam se samo namrštila i spakovala je u orman. Mnogo interesantnija mi je bila velika ceška dupla usna harmonika koja je pripadala mom ujaku Vukašinu Radulovicu. Pamticu taj instrument celog života, jer sam bila obavezna da je glancam svako vece. Nekoliko puta je mama pred spavanje zatekla otiske mojih prstiju na srebrnoj površini usne harmonike i propisno me nalupala. Zbog toga uopšte nisam volela svog ujaka, koji je sa nama stanovao kod bake, njegove mame, ali pošto je studirao slikarstvo i bio džez muzicar njegove price i slike po zidovima su opredelile moja interesovanja za ceo život. Zajedno smo slušali Beni Gudmena na Radio Luksemburgu. Posle me je ujak naterao da sviram trombon, ali sam i zbog te muzicke avanture dobila batine.
Gitara i ,,Mišel“
U srednjoj školi za primenjenu umetnost profesorka ruskog jezika je donela gitaru na cas ali nikome nije htela da je da u ruke. Pošto su u to doba svi vec slušali Bitlse i Rolingstonse zamolila sam je da mi pod njenim nadzorom na kratko pozajmi instrument. Više od svega sam želela da naucim da sviram na gitari pesmu ,,Mišel“, tadašnji hit Bitlsa. Zabavljala sam društvo svirajuci tu pesmu pre odlaska na prvu igranku, u prvim najlon carapama. Imala sam 18 godina kada sam videla Indekse na sceni. Momentalno sam se zaljubila u gitaristu Bodu i umesto plesanja sa prijateljima igranku provela zureci u njegove ruke ne bi li uspela da ,,naopako“ skinem neki od njegovih hvatova na gitari. Srce mi je igralo i znala sam da cu život provesti sa gitarom.
Mladi pevaju prolecu
Pošto je pred maturu pola škole vec sviralo gitaru u Sarajevu je otvoren autorski i instrumentalni konkurs za festival ,,Mladi pevaju prolecu“. Kompozitor Ðorde Novkovic bio je glavni selektor festivala. Tada je americki folk dobio svog heroja u talentu Boba Dilana i svi smo bili pod jakim uticajem njegovih pesama. Pred Ðordem Novkovicem sam svirala jedan od njegovih hitova ali mi je on rekao da odem kuci i navežbam domaci pop hit ,,Stari Pjer“. Ušla sam u užu konkurenciju i tada upoznala Ismetu Krvavac koja je kasnije sa ,,Ambasadorima“ pevala ,,Zemljo moja“ kao predstavnik SFRJ na takmicenju za pesmu Evrovizije. Meni je bilo osamnaest a njoj cetrnaest godina i nekoliko dana posle festivala našle smo se sa Željkom Bebekom i tadašnjim ,,Kodeksima“ bez Gorana Bregovica na turneji po Ceškoj.
U ujakovom bendu
Po povratku stigli smo do granice na kojoj su stajali ruski tenkovi i branili nam da udemo u Jugoslaviju. Nekako smo prešli granicu ali moj ,,ludi“ ujak je u meduvremenu oženio neku ,,švabicu“ i ja se spremim ponovo na put kao zamena za Italijana, basistu koji je tada napustio njegov bend. Svirala sam sve i svašta u ujakovom bendu na turneji kojom smo prokrstarili celu Nemacku.
Akusticarski talas
Pocetkom sedamdesetih godina prošlog veka Jovan Ristic je na Televiziji Beograd režirao zanimljive muzicke emisije. Pozvali su me da ucestvujem u snimanju jednog od tih programa, pa sam u beogradskom Domu Omladine upoznala clanove sastava ,,S vremena na vreme“. Tada sam otpevala pesmu ,,Muzika mi svira“. Iz pozicije današnjih žanrovskih odredenja mi smo bili pop-etno muzicari ali smo se na tadašnju scenu pozicionirali samo kao akusticari. Uz nas publika je volela ,,Suncokrete“ Bore Ðordevica i ,,Rani Mraz“ Ðorda Balaševica. A svi mi zajedno smo obožavali Arsena Dedica. U Sarajevu je pesnik Duško Trifunovic pozvao talentovane klince da pevaju njegove stihove. Zabavljali smo se na umeren nacin bez opijanja osim Pimpeka (pokojni Davorin Popovic, pevac ,,Indeksa“).
Umereni u svemu
Nismo u Sarajevu voleli da preterujemo u bilo cemu. Za Gorana Bregovica smo znali da ce napraviti veliku karijeru, jer je bio mnogo talentovan, a privatno jako proracunat. Nekako je menadžerski od prvog trenutka plasirao svoju muziku. Bili smo slobodni jer nam je pasoš omogucavao da stignemo gde poželimo. Krajem sedamdesetih sam iz Sarajeva stopom i vozom neizmenicno stigla preko nemacke do Luksemburga kako bi uživo gledala koncert Ele Ficdžerald. Ali najludi provod je bio 1981. godine kada sam uz Ismetu Krvavac i Nedu Ukraden pevala pratece vokale Seadu Memicu - Vajti za pesmu ,,Lejla“, koja je bila naš predstavnik na Pesmi Evrovizije. Vajta je covek sa najzaraznijim osmehom na svetu. Placeš od smeha samo dok te gleda. Kada progovori to je najludi šou.
Moj život u Japanu
Posle Olimpijade u Sarajevu 1984. godine za koju sam napisala nekoliko tema u komercijalne svrhe, jedan producent je stupio u kontakt sa Komunistickom partijom Japana ciji sam cetiri godine bila gost. Ostala sam da živim sve do danas izlažuci slike u tamošnjim galerijama. Cak sam i album izdala na japanskom. Nikada nisam razumela strah Japanaca od slobodnog vremena. Prosto nisu spremni na odmor. To je deo njihove kulture koja je inace sjajna i puna uvažavanja i casti u meduljudskim odnosima. Kod njih svi zaposleni bez obzira na obaveze sede na poslu sve dok šef ne ode kuci. A on ode kuci ponekad u devet uvece i tek tada svi idu iz kancelarija. Hrana, red, preciznost su stvari koje su mi se svidele. Najteže mi je bilo kada je besneo rat u Bosni i cinilo mi se tada da od tuge mrtva stojim na nogama. Tada nisam izlazila iz kuce jer je u Japanu sramota ako dolazite iz ratom zahvacenog podrucja. Svaka zemlja ima svoju tugu, a u Japanu je to zemljotres na koji više niko ne obraca pažnju.
Tri puta sam volela
Nikada nisam uspela da uskladim moju zavisnost od muzike i slikanja sa srecom u ljubavi. Na studijama slikarstva sam imala momka, ali smo bili premladi. Posle sam u Norveškoj zavolela coveka, ali je ujak potpisao ugovor pa sam morala sa njim na turneju po Nemackoj. Japan, druga kultura drugaciji ljudi, dok sam se snašla. Sve ukupno sam tri puta volela, ali su me ili slikarstvo ili muzika uvek odvajali od zajednice sa nekim covekom.
[Blic.rs]
