Rambova megacarska razmišljanja

Kad dođe neka, satelitskom tehnologijom naduvana estradna zvijezda u naše krajeve, pohrli omladina, puna nade u dobru zabavu, na koncert, nadajući se audiovizuelnoj „svili i kadifi“ koja ih prethodno danima blagosilja u vidu reklame sa televizora.
Ne pitaju pošto je karta, roditelji i onako plaćaju da bi se djeca napokon srela sa svojim estradnim svetskim herojima.

Djeca dođu na licino mjesto, puni energije i iščekivanja, kad ono - prc, lažna uzbuna, ćorak, bajo, dosada i amaterizam širi se sa bine kao miris konjske balege.
Ali, avaj, priznaj sada, majčin sine, da ti program ne valja, em je karta skupa, em se svi prave da je provod strašan, prosto, svi glume ludilo da je žurka do jaja, kad je već karta plaćena, a i nije pristojno da se brukamo pred strancima.

Da li je logično da neki preplanuli protagonista bez osnovne škole bude strašno interesantan djeci sa srednjom školom.
Čisto sumnjam, cirkus je zanimljiv samo osnovcima.

„Umjetnici“ dođu, provedu se kao nikad u životu, jedu, piju, džabe, uzmu lovu i sutra su već u nekoj drugoj provinciji.
Definicija provincije je da guta bez kriterijuma sve što dolazi sa strane, a puna je prezira prema onome što ima oko kuće.

[Rambo Amadeus za Blic.co.yu]